Tradicionalno na Karađorđevom brdu iznad Paraćina, kod spomenika Stevi Pisaru obeležen je završetak boja na Ivankovcu. Završne borbe u tom boju odvijale su se iznad Paraćina, odakle je, po predanju, Steva Pisar ispalio đule iz topa i ranio Hafiz-pašu.
Svojim hicem iz topa sa brda iznad Paraćina koji je pogodio Hafiz-pašu, te daleke 1805. godine Steva Pisar je stavio tačku na prvu pobedu srpskog naroda u Prvom srpskom ustanku
Opština Paraćin u saradnji sa boračkim udruženjima, uključujući i udruženje „Ratni Veterani Paraćin“ i Vinskim viteškim redom „Steva Pisar 1805“ organizovalo je prigodnu manifestaciju posvećenoj tom događaju iz naše istorije.
Nakon intoniranja himne i prigodnog govora istoričara koji je izneo istorijske činjenice o položaju Srbije i ustanika u tom trenutku, vence su položili predstavnici opštine Paraćin, predstavnici policije i dobrovoljnog vatrogasnog društva Paraćin, „Udruženja potomaka ratnika Srbije 1912.-1920“, „Ratni Veterani Paraćin“ i vinski viteški red „Steva Pisar 1805“.
Na kraju programa izveden je mali performans kako je izgledao razgovor između Karađorđa i Steve Pisara koji je predhodio opaljenju iz topa te slavne 1805.godine.
Spomenik Stevi Pisaru se nalazi na Karađorđevom brdu iznad Paraćina, kao završnom mestu Boja na Ivankovcu, 1805. godine. Za vreme Prvog srpskog ustanka, tokom boja Srpska vojska je bila po ljudstvu manja od turske, ali je uspešno odbijala napade i napredovala.
Posle boja na Ivankovcu Hafiz-paša se povukao u Paraćin. Karađorđe se dvoumio da li da zauzme Paraćin, jer grad je pripadao Leskovačkom pašaluku. Iznad grada koji se danas naziva „Karađorđevo brdo“, je okupio vojsku i, umoran, legao kod topa. Mesec sija malo kroz oblake. Paraćin se, reko bi čovjek, upalio. Pašin konak se sav svetli… Sviraju svirale, biju bubnjevi i čini se neobično veselje. Stevan pisar se beše prilično nakitio (opio). Hoda oko topova i nešto zagleda, pa tek reče: „Čuješ, Gospodaru, da izbacim jedan top na Turke?“ „Ostavi se sprdnje, boga ti!“ uzvrati Karađorđe.
Molim te, Gospodaru, samo da pogodim u onaj konak“. „Zar da ubiješ pašu? nastavi Karađorđe. „Pa da ga ubijem, ja“ – prihvati Steva. „Ha, Ha, ha, nemoj bolan, ostaće mu deca sirote…“ „Baš ako će“ reče Steva: „nego mi dopusti sreće ti“ „Odlazi“ obrusi Karađorđe, dajući mu do znanja da mu više nije do šale. „Gospodaru“ umeša se Katić; „čovek me zakle u sreću. Podaj mu. Ako ništa ne ušini, bar će Turke uznemiriti.“ „E pa udri kad si toliko navalio!“ dozvoli Karađorđe i ustade sa Lafeta. Steva veseo od radosti namesti top, napuni ga i nanišani. Topdžije su mu se podsmevale, a ostali radoznalo gledali. Top opali, đule kao svetlica polete kroz vazduh, i pade baš u onu kuču koja se najviše svetlila. Na jedan max sve se utiša: svirke umukoše… svetla se pogasiše, vreva stiša. „Vidite li da ja ubih pašu!“ reče Steva ponosno.